Program samokontrole šećerne bolesti standardno obuhvata:

  1. Kontrolu telesne težine - Veliki broj osoba sa dijabetesom, naročito sa dijabetesom tip 2,  ima povećanu telesnu masu. Gubitak nekoliko kilograma telesne mase može značajno da smanji sadržaj šećera u krvi.
  2. Poseban režim ishrane
  3. Fizičku aktivnost - Osobe sa dijabetesom su veoma podložne promenama u cirkulaciji, pogotovu u nogama. Redovne fizičke aktivnosti (može i samo šetnja), pomažu da do njih ne dođe.
  4. Davanje insulina ili uzimanje lekova
  5. Redovno (poželjno svakodnevno) merenje visine šećera u krvi
  6. Pregled mokraće ili krvi putem tračica za određivanje visine ketona (acetona)
  7. Evidenciju rezultata dobijenih kontrolnim pregledima
  8. Korišćenje odgovarajućih minerala, vitamina i antioksidanasa

    Osim standardnog programa kontrole :
    Neophodno je sprovoditi redovne kontrole vida kod očnog lekara - dijabetes  može da ugrozi vid. Prve promene se javljaju na očnom dnu. Ređe se javlja katarakta.

    Osobe sa šećernom bolešću tip 2, često imaju narušen metabolizam masti, što ubrzava oštećenje krvnih sudova – aterosklerozu. 

    Oboleli od šećerne bolesti  moraju da neguju kožu, koja je zbog slabe prokrvljenosti osetljivija i sklona infekcijama, stoga i najmanja povreda na stopalu zahteva posebnu pažnju. U slučaju teže infekcije osoba sa dijabetesom može da izgubi deo stopala ili noge. Zbog toga je potrebno svakodnevna nega nogu, redovno pregledanje stopala i nošenje primerene obuće.

    Ne pušite! Dijabetes  i nikotin oštećuju krvne sudove, a loš krvotok može da izazove teške komplikacije. Važna je i nega zuba, jer usna duplja često može da bude izvor infekcije koja se lako širi po organizmu.

    Višegodišnji dijabetes može da ugrozi bubrege. Rizik je mnogo manji ukoliko je dijabetes regulisan. Veoma važnu ulogu ima i regulisan krvni pritisak. 

    Određivanje sadržaja šećera u krvi:

    Za merenje je potrebna kap krvi, zbog čega pacijent mora da se ubode, obično u jagodicu prsta. Kap krvi se nanosi na posebnu traku za merenje šećera u krvi, a merenje se vrši pomoću posebnog aparata. Rezultat se očitava sa ekrana aparata, a savremeni aparati imaju mogućnost “pamćenja” velikog broja rezultata merenja. Ipak, pacijent bi trebalo da beleži rezultate u posebnu svesku - dnevnik samokontrole, sa naznakom u koje doba dana je merenje načinjeno i u koje vreme u odnosu na obrok.

    Neophodno je da pacijent vodi dnevnik samokontrole u koji se pored doza insulina upisuje vrednosti nivoa šećera u krvi (bez obzira na to što savremeni glukometri čuvaju u memoriji veliki broj rezultata testiranja), vreme merenja šećera u krvi, znake hipoglikemije, podatke o intenzivnijoj fizičkoj aktivnosti ili stresnim događajima. Dnevnik samokontrole treba obavezno da se donese prilikom redovnih ili vanrednih pregleda kod lekara.

Kada i koliko često treba meriti šećer u krvi?
Sva deca koja primaju injekcije insulina treba svakodnevno da mere koncentracije šećera u krvi 3 – 4 puta na dan. U cilju odmora određenim danima merenje se izostavlja. U slučaju da dete ne prihvata više merenja šećera u krvi u toku dana, neophodno je da se samokontrola obavlja najmanje jedanput dnevno, ali uvek u različito doba dana. 

Najčešće se nivo šećera meri:
• Pre doručka: Ovaj rezultat odražava koncentracije šećera u krvi u ranim jutarnjim časovima i na osnovu tog rezultata se procenjuje doza večernjeg insulina srednje dugog dejstva (izofan insulin) ili insulinskog analoga dugog dejstva. Takođe, na osnovu tog rezultata prilagođava se i predstojeća doza insulina kratkog dejstva koji treba da se da pre doručka (videti poglavlje o tzv. korekcionoj dozi insulina).
• Pre ručka: Taj rezultat pomaže u odluci o tome da li je primenjena jutarnja doza insulina kratkog dejstva korektna.
• Pre večere: Ovaj rezultat odražava delovanje jutarnjeg NPH insulina, odnosno insulina kratkog dejstva datog pre ručka. Takođe, odražava efekte poslepodnevne fizičke aktivnosti (sport) ili poslepodnevne užine. Test treba da se uradi najmanje dva sata posle prethodnog obroka.
• Pre večernje užine (obroka pred spavanje): Ovaj rezultat govori o tome da li je doza insulina kratkog dejstva datog pre večere korektna. Veoma je važan kod dece koja često imaju hipoglikemije tokom noći, zatim kod dece koja se igraju posle večere i kod svih onih koji nisu dovoljno jeli za večeru. U slučaju da je koncentracija šećera u krvi niska, potrebno je u cilju sprečavanja pada šećera u krvi tokom noći da obrok pred spavanje sadrži veću količinu ugljenih hidrata i proteina od uobičajene.
• Posle obroka: Merenje šećera u krvi posle obroka je korisno za osobe koje dozu insulina pre obroka zasnivaju na količini ugljenih hidrata u obroku. Poželjno je da se merenje šećera posle svakog obroka u toku dana praktikuje jedan do dva puta nedeljno, a neophodno je najmanje dva puta mesečno uraditi („celodnevni glikemijski profil“).
• Tokom noći: Merenje šećera noću je posebno važno za malu decu kao i decu koja često imaju hipoglikemije noću. Veoma je važno da se merenje preduzme posle intenzivne fizičke aktivnosti (npr. košarkaška utakmica ili igra napolju do kasno uveče u letnjim mesecima). Najbolje vreme za merenje nije isto kod svih osoba. Kod nekih to je period od ponoći do 2 sata ujutro, a kod drugih rani jutarnji časovi.
• U školi:  Merenje se obavlja u slučaju pojave znakova hipoglikemije ili kod dece koja ručaju u školi.
Iskustva brojnih centara u svetu pokazuju da se uspešnost glikemijske kontrole značajno poboljšava uporedo sa povećanjem broja merenja glikemije tokom dana.
Kada treba meriti ketone u urinu?
Merenje ketona u urinu je potrebno uvek:
• kada je dete bolesno npr. tokom prehlada sa povišenom temperaturom,
• kada je glikemija viša od 13 - 14 mmol/l u trajanju dužem od nekoliko sati,
• kada postoje simptomi ketoacidoze (mučnina, povraćanje, bol u trbuhu),
• kada se dete ne oseća dobro!

Glikozilisani hemoglobin 

U normalnim okolnostima određena količina hemoglobina se vezuje za glikozu (ketoaminska reakcija između glikoze i i aminoterimalne aminokiseline oba lanca molekula hemoglobina). Glavna forma glikohemoglobima je hemoglobin A1c (HbA1c), koja u zdravih iznosi do 6% ukupnoh hemoglobina. Ostali glikohemoglobini, HbA1a i HbA1b, koji sadrže fosforilizovanu glikozu ili fruktuzu, čine do 4% ukupnih hemoglobina. Specifičnija forma hemoglobina je A1c, ali zbog komplikovanije procedure može se koristiti i određivanje ukupnog hemoglobina A1. Glikozilacija hemoglobina zavisi od koncentracije glikoze. Reakcija je ireverzibilna, i nivo glkozilisanog hemoglobina se odnosi na dužinu poluživota eritrocita, tako da HbA1 ukazuje na regulaciju glikemije, i predstavlja najbolji marker glikoregulacije u prethodnih 8-12 nedelja. Do lažno viših vrednosti dolazi kod primene hromatografske metode načešće u toku akutnih hiperglikemija, gde se povećava reverzibilni prehemoglobin, što se može eliminisati njegovim otklanjanjem. Više vrednosti se sreću i u uremiji, a niže u hemoglobinopatijama i težim anemijama, koje smanjuju poluživot eritrocita.
_________________________________________________________________________________________________________________________________
Picture
Novo Nordisk
Design by JST, 2012